Pozorište VHV, Bački Petrovac

Između jave i stvarnosti

Lična karta institucije obično započinje godinom osnivanja (I u Petrovcu je bila pozorišna predstava ... Soko 21. oktobar 1866. godine, Martin). U životu vojvođanskih Slovaka tradicija ima važnu ulogu, često puta preteranu. Pozorište u Petrovcu bilo je i danas je svojevrstan fenomen, a nadam se da će to i ostati. U tom fenomenu učestvuje i tradicija, ali pre svega kulturna svest Petrovčana. Nisu samo romantične predstave dvojice prvih organizatora pozorišnog života u Petrovcu (Jozef Viktor Rohonj 1845-1923, Feliks Kutljik 1843-1890) doprinele tome i formirale taj fenomen.

VHV Záveje, 1990, Ján Častven a Andrej Matúš, réžia Matúš Oľha
Vlasnik fotografije: Pozorište VHV

U njemu su tokom osamdesetih godina 19. veka aktivno učestvovali učitelj Jan Straka (1850-1888), a nakon njegove smrti i Karol Medvecki (1860-1937). Početkom 20. veka su se pozorišne predstave u Petrovcu igrale u kafani kod Lošerovih. Organizuju ih Petrovačka pozorišna amaterska zadruga posebno Petrovački crkveni hor. U periodu između dva svetska rata pozorišno stablo u Petrovcu ima najrazgranatije grane. Predstave su organizovali učenici, gimnazijalci, studenti, zanatlije, zemljoradnička i trgovačka omladina. Ali i vatrogasci, fudbaleri, žene i ostali – ukupno 17 različitih društava i ustanova. U tom periodu je u Petrovcu insceniran 191 pozorišni komad. Nakon osnivanja Matice slovačke u Jugoslaviji (1932), Pozorišno odeljenje MSJ organizuje pozorišna takmičenja.

Plagát z predstavenia V zákulisí, 1992, réžia Stanislav Sládeček
Vlasnik fotografije: Pozorište VHV

Prekretnica u institucionalizovanju pozorišta u Petrovcu jeste godina 1948. (25. mart), kada nastaje Centralno slovačko amatersko pozorište. Predsednik je Juraj Miškovic, sekretar Pavel Bartok, a glavni režiser Mihal Filip. Posle njegovog odlaska iz Petrovca u CSAP, režiju preuzimaju P. BartokIvan Majera. Lični doprinos imidžu petrovačkog pozorišta pripada režiseru Andreju Privratskom. Prilikom proslave stogodišnjice pozorišta u Petrovcu (1966), od Centralnog slovačkog amaterskog pozorišta postaje Amatersko pozorište VHV. Pozorište VHV na najvišu pozorišnu lestvicu dovodi prvi školovani reditelj iz redova vojvođanskih Slovaka Ljuboslav Majera.

Jaňa Urbančeková Fejzulahi a Ondrej Brna v inscenácii  Sema Sheparda Červený Križ, 2005, v réžii Ľuboslava Majeru
Vlasnik fotografije: Pozorište VHV

Posle njega slede Ivan Hansman Jesenski, Matuš Oljha, Jano Čanji, Vladislava Fekete i u zadnje vreme Peter Serge Butko.

Ján Chalupka, Štyri svadby na jednom pohrebe, 2007, Ivan Sabolčki a Ján Sklenár, réžia Ivan Hansman Jesenský
Vlasnik fotografije: Pozorište VHV
Thomas Bernhard, Minetti, 2001, Ján Hansman a Ružena Šimoniová Černáková, Réžia Vladislava Fekete
Vlasnik fotografije: Pozorište VHV

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

To su ukratko faktografija, istorija, tradicija. Danas je stvarnost drugačija. Pozorište VHV je formiranjem profesionalnog (SVP) slovačkog pozorišta (na inicijativu VHV) izgubilo funkciju poluprofesionalnog pozorišta za Slovake u Vojvodini. Izgubilo je i finansijska sredstva, a kad se radi o njegovoj organizaciji, vraćeno je mnogo koraka unazad. Da li će VHV istrajati pored profesionalnog pozorišta, i da li uopšte postoji potreba da ono istraje, pokazaće vreme. Zasad VHV uspešno pliva u pozorišnim vodama. I nadalje dobija najviša pozorišna priznanja u Srbiji i uspešno učestvuje na inostranim festivalima. Međutim, VHV se nije zadržalo samo na predstavama. Da jeste, ne bi nastala Pozorišna smotra (1970), niti Petrovački dani pozorišni (1996), ne bi bilo podsticaja niti inicijative za formiranje sveobuhvatne manjinske institucije (obnavlja se Matica slovačka u Jugoslaviji), odnosno Slovačkog vojvođanskog pozorišta često puta sebi na štetu, ali u korist slovačke kulture u Vojvodini.

Jedna z množstva scén, Doparoma, 2008, autor a réžia Peter S. Butko
Vlasnik fotografije: Pozorište VHV

Vreme ponovo profiliše Pozorište VHV, sada bez obaveza da se misli na nešto drugo, nego samo na – pozorište. To je nova šansa za stvaranje savremenog, novog, putujućeg i fleksibilnog pozorišta, zasnovanog na multikulti, interkulti ili bilo kakvim drugim kultovima. Smisao pozorišta nalazi se upravo u kultu. A u pozorištu istinski ne postoje granice između pozornice i gledališta. To znaju oni kojima je do pozorišta zaista stalo. Zašto? Pa ceo svet je pozornica.

Jan Černak